SUPTILNE VARIJACIJE OBLIKA

Ima likovnih umetnika koji se teško, gotovo nerado pojavljuju na izlagačkoj sceni. Osamljeni, poput alhemičara, neki od njih, u tišini radnih prostora,  stvaraju respektna dela i pokazuju ih kad za to osete potrebu, tačnije, kad uvide da imaju šta da kažu i pokažu.

Tom krugu, doista retkih delatnika, treba pripisati ime Miodraga Pantovića, koji je nažalost, ili na sreću, do sada, ostao gotovo nepoznat široj kulturnoj javnosti. Ovo je prilika da se ta omaška ili propust ispravi, da se njegovi radovi pruže na uvid ljubiteljima likovnog dela, još više, da mu se opus bliže osvetli i smesti tamo gde svojim postignućem pripada.

I ako je Pantović sticao obzaovanje za poziv skulptora, što ga je priuštio kod uvaženog Miše Popovića, vremenom je prevagnula ljubav prema slici. Mada nije posve zanemario  vajanu formu, kojom se paralelno i, sticajem okolnosti, nešto ređe bavio, slikarstvo mu je, protokom vremena, postalo prevashodni izazov. U njemu je najbolje mogao da iskuša stvaralačku prirodu i ispolji zapretani poriv.

Istini za volju, Pantovića vidimo kao zrelog i posve oformljenog slikara, koji se nameće sopstvenim poetičkim, kozistentno uspostavljenim likovnim diskursom. U njegovim radovima je teško proniknuti u polje tematskih iskušenja, tim pre što nije upućen motivima poznatljive stvarnosti. Otvorenog pogleda na svet, njegova interesovanja, u tom pogledau, zalaze u domen onostranih opažanja u kojima je izostala deskriptivna potka. Sve se u Pantovićevim delima odvija na ravni asocijativnih i jednako apstarktnih kazivanja, budući da je u njima izostao svaki trag predmetne stvarnosti.

Obeležje njegovog slikarskog poimanja se odvija sledom transparetnih aspekata, kojima gradi osetljivu geometrizovanu masu i formu zgusnutog saglasja. Reč je o suzdržanim obojenim poljima svedenim na gotovo jedan, mahom plavi tonalitet uz, neki put, diskretne primese akcenata i nešto svetlijih kolorističkih primesa.

Uprkos tome, uprkos složenom ikonografskom kontekstu, njegove kompozicije opstaju na ravni vidno uravnoteženih, neograničeno izvedenih, ritmičkih varijacija, prožetih suptilnim bojenim tkanjem.

Rečju, slike  Miodraga Pantovića, ukazuju na primat čiste likovne osećajnosti, na autonomnost izraza, koji traje na ravni uverljivog optičkog sopstva. Sudeći po celishodno izvedenim oblicima i, dabome, iznimnom postignuću, njegovi radovi se ulivaju u prestižne tokove savremene srpske umetnosti.

ZDRAVKO VUČINIĆ

Miodrag Pantović, vajar po primarnoj vokaciji, je autor čiji se stvaralački rad odvija u znaku diskretnog prisustva na savremenoj likovnoj sceni o čemu svedoči i nevelik broj javnih predstavljanja u galerijskim prostorima. U vremenu obeleženom imperativom produktivnosti a naročito vidljivosti, on bira da deluje van ustaljenih socijalnih matrica i očekivanih konvencija profesije. Verujući da umetnost egzistira u svojoj najčistijoj formi u ambijentu samog kreativnog čina, Pantović nastoji da održi izvorno stanje identiteta stvorenog dela i sačuva njegovu autentičnost od onih sistemskih oblika recepcije i kontekstualizacije čiji šum neretko zaglušuje zvučnost inicijalnog autorskog stava i sopstva utkanog u likovnu materiju.

“Moram da vajam, to jedino umem da radim. Valjda zbog toga i postojim. Svako ima svoju teritoriju”, priseća se pesnik Božidar Šujica reči svog prijatelja Matije Vukovića. I za Pantovića bavljenje umetnošću nije izbor već prepuštanje sili unutrašnje nužnosti, prostor gotovo paradoksalnog jedinstva slobodne volje i predestinirane uloge. Može se reći da se u Matijinom ateljeu nije desio samo Pantovićev prvi susret sa skulpturom, nego i prepoznavanje sa mentorom po srodnosti duha na osnovu kojeg će utemeljiti i oblikovati svoj budući stvaralački credo. U takvoj atmosferi iznivelisanih odnosa mentorstva i bratstva, međusobnog poštovanja i podrške, oformio je a tokom narednih decenija dosledno odnegovao lični estetski i etički kodeks zasnovan na vrlinama nepatvorenosti i iskrenosti najpre prema sebi, svom radu, potom i okruženju.

Apstraktnog ili asocijativnog prosedea likovna ostvarenja Miodraga Pantovića su prepoznatljivo lična i duboko auterfleksivna. Svako delo ovaploćuje trenutno psihološko i emocionalno stanje i unutrašnju dinamiku bića promišljenim odabirom i komponovanjem likovnih elemenata. Ona su odraz akumulirane kreativne energije, delikatne senzibilnosti i ludičkog impulsa kao pokretača u traganju za beskrajnim predelima skrivenih ličnih svetova.

Pantovićeve skulpture, bilo da su nastale iz jednog komada kamena ili formiraju kompozitne celine, pokazuju besprekorno poznavanje prirode materijala i suverenu veštinu u tehničkoj izvedni prvobitne ideje. Objedinjena kvalitetom organske vitalnosti, ova dela harmoniziju sirovo i ogoljeno sa gotovo lirski nežnim i suptilnim u tretmanu mase i površine. Transformativnost u oštrom ili mekom profilisanju oblika, kao i elementi grafizma i ornamentalnog u pojedinim skulpturama, svedoče o prisustvu životvornog duha kojim se oplemenjuje statičnost naizgled beživotnog kamena. „Upadljiva je minucioznost sa kojom je obrađivao detalje, pred čijim smanjenim formatima kao da je prikrivao neostvarivu potrebu za većim formatima” pisao je o Pantovićevim skulpturama istoričar umetnosti i kritičar Đorđe Kadijević (2). Složićemo se sa stavom da su Pantovićeve vajarske forme bremenite težnjom za monumentalnošću. U ovim kamernim fragmentima materije, pored pulsiranja trenutnog energetskog tonusa, kao eho odzvanja misao o tektonskoj istoriji kamena, o večnosti duha i kosmičkim dimenzijama trajanja starog koliko i vreme.

Ukoliko skulpture naglašavaju telesnost u artikulisanju materije bića, slike u Pantovićevom opusu uvode nove formalno-vizuelne aspekte u introspekciji snage i fragilnosti njegovih unutrašnjih slojeva. Prevsahodno posredstvom gesta, boje i svetla autor strukturiše kompozicije u kojima se prepoznaju tragovi skulptoralnosti, dok svetlosnim isijavanjem, produžetkom, presecanjem i prelamanjem linearnih koordinata oblika istovremeno definiše i razlaže plastičnost u nematerijalno i bestežinsko stanje. Smena gustih i prozračnih, dominantno indigo i plavih tonova skoro da deluje kao lakmus koji indikuje efemerni status bujanja i fluidnosti personalnih energetskih tokova. Može se zaključiti da optičke refleksije u Pantovićevim slikama, objedinjujući utisak fraktalnih svojstava kristala i dragog kamena sa dubinom metafizičkog svetla svojstvenog nasleđu ikonopisačke tradicije, predstavljaju intimne zabeleške o uzvišenim momentima epifanije i duhovnog pročišćenja.

Komplementarno gradeći stvaralačku sinergiju, dva paralelna toka u opusu Miodraga Pantovića pripadaju jednom nedeljivom ishodištu – stavljanju celokupnog sopstva u službu umetničkog rada kao neutažive potrebe i jedine nužnosti, posvećenički i bez oklevanja, zalogu života umetnosti kao neobjašnjivom i samodovoljnom razlogu, aksiomu egzistencije i samoostvarenja.

Miroslav Sapundžić,

istoričar umetnosti